Српски лингвиста Вук Стефановић Караџић је у првој половини XIX века осмислио ћирилично писмо од 30 слова у коме свако слово има свој глас. Име је добило по прва два слова АЗ и БУКИ, АЗБУКА. До тад је књижевни српски језик био славеносербски, записиван руском ћирилицом и био компликованији за учење.
Као званично писмо у Србији призната тек 1868. године.
Азбука не садржи двогласе и не садржи слова за гласове који се не користе. Правило које је Вук увео је: ,,Пиши као што говориш, а читај као што је написано.”
Сва непотребна слова руског писма су избачена, а додата су нова слова Ћ, Ђ Љ, Њ, Ј, Џ.
Ћирилично писмо се у српском језику користи заједно са српском латиницом, а од 2006.-те године проглашено је службеним писмом у Србији.