Да се не заборави!
Трагали смо за што прецизнијим подацима о Нати Јеличић и налазили их, а много више од сувих података такла су нас сећања Натине сестре Љубице Трипковић: „Тајна лозинка: „Код мене је 9″… Сат који увек показује исто време и иде из руке у руку… Време стоји, а сећања јуре… и смеше се и плачу… и тугију и радују се… Пребродити тренутак, слажем се, најтеже је… јер је тренутак тежи и страшнији и дужи од времена и вечности… Њен тренутак, моја је вечност… Сећам се да је Ната завршила кројачки занат код шнајдерке Софије Пантош у Јевремовој улици. Код ње је после и радила. Мени је шила од вишка материјала хаљине. Кад склопим очим, видим, чини ми се, сваку шару, сваки прегиб на тим хаљинама тог детињства. Била ми је најдража баш прва хаљина коју сам од ње добила – бела са цветовима јоргована… А онда је погинуо њен узор, наш брат Драго Јеличић – Бибер…и хаљине више није било. Болело нас је толико тога…Ни за гроб му никада нисмо сазнали…Дошли су илегални састанци у нашој кући, путовања лађом у Београд, жути кофер са лецима скривен у теглама пекмеза…Знак распознавања био је сат закочен на 9 сати и лозинка:“Код мене је 9″…Ната је била на састанку АФЖ-а где је као пратиоца добила Лалу Иличића који је са њом био до краја…Био је 26. април, пролеће је увелико треперило у ваздуху као наговештај неког лепшег сутра…Ната и Лала су били скривени на тавану штале Рада Видојевића у Мајуру…Издаја, митраљези, пушке, бомбе…Рано ујутру 40 жандара је опколило шталу. Неравноправна борба, двадесет на једнога. Митраљезом и пушчаном ватром тукли су у кров. Они су се бранили. Иличић је имао пушку, а Ната пиштољ. Жандари су обуставили паљбу и послали Рада Видојевића да их позове да се предају. Лала је већ био погинуо, а Ната је уништавала хартије које је имала код себе. Одбила је да се преда. Једну бомбу је сачувала за себе…Последње речи су јој биле:“Титова се војска не предаје!“ Ната и Лала су сахрањени у Мајуру поред гробља, у јендеку, увијени у ћилиме. Било је то само 6 месеци пре ослобођења Шапца. По ослобођењу Шапца Сека Девечерски и комитет организовали су пренос њихових посмртних остатака на Камичко гробље.Сахрана је била велика, цео Шабац је био ту. Сећам се добро тог дана. Прошло је 6 месеци од прве сахране. Тела су била још црна, у распаду, али њена лепа, дуга коса увијена у паж лепршала је на ветру када су је подигли. Имала сам утисак да је тек опрана…И тада сам се сетила оне беле хаљине са цветовима од јоргована…Били смо поносни на њу. Тренуци дужи од вечности…Њен тренутак, моја је вечност.“ 

На фотографијама су Натини родитељи, Ната и Натина мајка.